Dva Minuta Pomračenja

Da je avion zakasnio dva-tri sata, radnici moskovskog metroa strajkovali, ili jedna od statua Lenjina pala i zakrcila saobracaj (sasvim moguce, s obzirom na njihov neverovatan broj) — zakasnili bismo na voz, sto bi nas ostavilo u najskupljem evropskom gradu tri nedelje, bez smestaja, hrane i ikoga poznatog. To se nije desilo, izmedju ostalog i zahvaljujuci neobicnoj zeni koja nas je dohvatila za ruku na ulazu u metro i provela nas — nevernovatno brizno i posveceno, kao da nam je majka, andjeo cuvar ili non-playing character iz RPG avanture — kroz celu moskovsku podzemnu zeleznicu, kupujuci nam karte i jureci za vagonima. Na kraju se izgubla kako je i dosla: potpuno neocekivano, naprecac, i ostavila nas srecne i spokojne na samom kraju naseg puta, na stanici Yaroslavski.

Na slici vidite osisanog Nenada sa alopecijom, aka Emulgator Kida, kako hita u prepuni vagon groteskno ukrasenog metroa.

Moskva je (barem ispod zemlje ili kroz zavese upornog pljuska, kakvu smo je mi dosad videli) u sukobu izmedju pompeznih stremljenja njenih neodmerenih vodja i banalnih svakodnevnih potreba siromasne mase: sve je preogromno, neprilagodjeno ljudima, neprakticno, premda ipak velicanstveno i za divljenje. U sendvicu ovih krajnosti (i prljavstine, pride) zivi ruski narod — lep, topao, emotivan, i pomalo psihicki neuravnotezen. (Devojke, na primer, smatraju da je nedostojanstveno oblaciti se ukusno i redom slice porno glumicama.)

Ispunjena ovakvim stanovnicima, stanica Yaroslavski je, zajedno sa nama, cekala porinuce transsibirskog voza Baikal — nase nove kuce!

Irkutsk, 20. Juli 2008.

P.S. Album sa ove deonice puta.