Dva Minuta Pomračenja

Put od Irkutska do sela Huzir na ostrvu Oljhon se oduzio. A na karti je izgledalo tako blizu. Eh taj Sibir. Bilo bi ipak nesto brze da autobus nije doslovno gmilio na mnogobrojnim uzbrdicama, da nismo cekali trajekt sat vremena, da trajekt isto nije gmilio, i da na ostrvu Oljhon postoji asfaltni put. Na kraju smo putovali 8 sati. A receno nam je 6. :-/

Kako u svakom zlu ima i nesto dobro, u autobusu smo upoznali jednog Brazilca Allana i jednu Poljakinju Elu, koji ce nam praviti drustvo i narednih dana. Radili su kao fotografi na prekookeanskim krstaricama, ali su kao i Niall i Maryanne dali otkaz pre isteka ugovora, da bi se uputili na veliko putovanje po Aziji. Sibir im je tek pocetak… Posle idu Mongolija, Kina, Kambodza, Indija… Kazu putovanje ce trajati dok traje novac. :-)

Huzir, najvece selo na Oljhonu, nastanjeno Burjatima (Mongolima), izgleda kao tipicno Sibirsko selo smesteno u sred Deliblatske pescare. Naravno ako za trenutak zaboravimo da se nalazi na obali neponovljivog Bajkalskog jezera, koje lokalno burjatsko stanovnistvo potpuno opravdano zove morem. Onaj krak izmedju Oljhona i zapadne obale, sirok 15ak km zove se Malo More a onaj krak izmedju Oljhona i istocne obale, sirok 50ak km zove se Veliko More. U Velikom Moru je najveca dubina od 1637m, sto Bajkal cini najdubljim jezerom na svetu.

Huzir se nalazi na samoj obali Malog Mora. Ulice su siroke, pescane, tu i tamo malo blata. A Mario za sobom vuce kofer na tockice ostavljajuci tragove u pesku. :-D Kako na Nikitinom imanju nije bilo mesta, smestili smo se privatno. Imali smo dve sobe odvojene od ostatka kuce, u koje se ulazilo iz baste prepune krompira. Na drugom kraju baste bio je poljski WC. I to je sve. Selo jos nema vodovod a struju je dobilo tek pre 3 godine. Mislili smo da nismo imali srece sa smestajem sve dok nismo videli kakvi su WCi kod Nikite. :-/ Isto poljski kao nas, ali nas je barem bio cist! Jedina veca zamerka je sto su sva vrata, ukljucujuci i ona od WCa, jako mala, kao da su pravljena za patuljke. Tako da smo se za ta 3 dana naudarali glavom vise nego za citav zivot. :-p Dorucak, rucak i veceru imali smo kod Nikite. Pirinac, omul (bajkalska riba), cvekla i jaja u raznim kombinacijama. Bajkalsku vodu smo koristili za pice. :-)

A Bajkal je predivan. Cist, valovit i neverovatno proziran. Ima i neki jako prijatni osvezavajuci miris. Izgleda kao pravo more, s tim da nije slan. Jos bolje! :-) Jedino sto je hladan, Malo More ima 10-15 stepeni a Veliko je jos 5 stepeni hladnije. :-/ To prvo vece sedeli smo na visokoj stenovitoj obali, uzivali u nesvakidasnje lepom zalasku Sunca za prelepe Sibirske pribajkalske planine, i pevali kao u transu. Dalje prema severu, pogled je pucao na ogromnu peskovitu plazu. Kao na nekom tropskom ostrvu. A u podnozju stene na kojoj smo sedeli mala i intimna sljunkovita plaza. Spojena sprudom sa jednom stenom koja kao dva ostra zuba strci iz vode. To je cuvena Samanka. Razmisljali smo da li je bilo moguce popeti se na njen vrh. Uros i ja smo odlucili da pokusamo ali sako je vec bilo kasno i mracno, to smo ostavili za sutra. Nastavili smo sedeti i pevati skoro do ponoci. Zvuci pesme The Stolen Child troglasno su odjekivali stenom sve do valovitog jezera…

STOLEN CHILD

Words by W.B.Yeats
Music by Loreena McKennitt

Where dips the rocky highland
Of Sleuth Wood in the lake
There lies a leafy island
Where flapping herons wake
The drowsy water-rats
There we’ve hid our faery vats
Full of berries
And of reddest stolen cherries

Come away, O human child
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand
For the world’s more full of weeping
Than you can understand.

Leafy island… ko stvoreno za Oljhon! :-)

Novosibirsk, 1. Avgust 2008.

P.S. Album sa ove deonice puta.