Dva Minuta Pomračenja

Cekamo trajekt na liticama Bajkala. Preko puta: Oljhon ostrvo. Prilazi momak, visok, tamnoput, pita da li hocemo zajednicku fotku, sva trojica. Tako smo upoznali Alana, naseg novog drugara, Brazilca koji vec godinu-dve putuje svetom i fotografise. Prati ga Poljakinja Ela, koleginica; upoznali su se na Aljasci. (Ko je rekao ‘dream job’?)

Alan i Ela su fotografi na prekookeanskim brodovima: slikaju bogate bakice i dekice sto u kasne godine krstare svetom i utazuju svoju zedj za mladoscu. Zarade lepo: sest meseti slikanja po brodovima, putovanja i zaradjivanja, pa sest meseci skitanja po svetu, putovanja i trosenja. A posla ima. Prekookeanskim brodovima uvek fale fotografi; zadovoljavaju se gazde jednogodisnjim kursevima i raznim obskurnim dokazima fotografske vestine svojih novih radnika. Alan je, naime, zavrsio novinarstvo a Ela — geografiju. Jos kad imas iskustvo u poslu — otimaju se. Smelost, opet, vaznija od vestine. Brazilac je do sada obisao pedeset zemalja. Mongolija ce biti pedeset i prva. Sledeci na spisku: Juzna Afrika i Antarktik.

Sa njima cemo deliti nezgode i zgode u nasa zajednicka tri oljhonska dana: truckanje u kombicetu, penjanje na Samanku, spasavanje Nenada iz provalije…

Dok smo kasnije u Huziru, u kantini Nikite Bencarova, razgovarali sa simpaticnom sredovecnom nemackom porodicom koja putuje preko Rusije, Mongolije i Kine sve do Vijetnama i Australije, devet meseci, pedesetak godina i rancevi, shvatili smo da smo mi zapravo jedini — od svih koje smo na ovom putu upoznali — ciji je put toliko kratak! Ubedljivo je kraci. Blagi stid. Nas put: tronedeljna setnjica, sitnica jedna. Izgovor za avanutriste — eto sta smo mi. Al ima vremena, ima, ima ;)

Novosibirsk, 1. Avgust 2008.

P.S. Album sa ove deonice puta.