Dva Minuta Pomračenja

I danas se prošlost sibirskih gradova može osetiti dok se hoda njihovim ulicama — u boji fasada, hodu stanovnika, u atmosferi uopšte. Ako je, tako, Irkutsk nekada bio iseljenički logor a Novosibirsk livada, potpuno je logično šta je bio Tomsk: univerzitetski i kulturni centar.

Ovaj grad, okružen tajgom, sa najdužnom tradicijom u Sibiru, neslavno zaobiđen od strane trans-sibirske pruge, i danas odiše dahom stare gospodstvenosti. Pred-staljinističke zgrade su lepe, ulice čiste; naočit stari univerzitet zaista daje opravdanje odvažnoj tvrdnji da je Tomsk Sibirski Oksford. (Tomskford? :)) Rečju, u Tomsku smo se osećali kao u omanjem evropskom gradu sa mnogo zelenila, jakom kulturnom scenom i pomalo neodgovornim komunalnim preduzećima (koja su, ruku na srce, u rangu Novosibirska i na mnogo višem nivou od drugih gradova u Severnoj Aziji).

Da je Tomsk ostao na ovom, čisto evropskom, nivou, bio bi prilično dosadan. Na svu sreću, Tomsk u sebi veoma šarmatno kombinuje zapadne i sibirske gene: delovi grada su ispunjeni starim, nesređenim drvenim kućama sa karakterističnom drvenarijom a tramvaji prolaze kroz visoku travu i nepotkresane drvorede. Tomsk je, inače, nadaleko čuven po svojoj predivnoj, premda nažalost zapuštenoj, ruskoj drvenoj arhitekturi (kažu, kao iz bajke) od koje smo mi, priznajemo, očekivali više. No, da je od plesa dvorske dame i sibirskog kozaka nastalo zdravo i talentovano dete ponajviše govore krajnji obodi grada, mesta na kojima se evropsko i azijsko dodiruje, gotovo po oštroj liniji.

Memorijal posvećen Drugom svetskom ratu, Lagerni Sad, posebno je zanimljiv. Na samom kraju najduže gradske ulice, ulice Lenjina, diže se spomenik — obgrljen savršenim brezovim šumama. A iza spomenika, šetališta i očuvanih krošnji — pogled doslovno puca na reku Tom i ceo Sibir, kao na razglednici! Linija koja ovde deli park i urbani Tomsk od reke i ruralnog Sibira toliko je jasna, toliko je kontrast upaljiv, da čitav sibirski krajolik na prvi mah više liči na džinovski hiper-realistični panoramski plakat, nego na stvarni predeo.

Da još više pojača ovaj utisak, a iznova nam demantuje ideju da ovo putovanje više zaista ne može pozitivno da iznenadi, da u nama više nema prostora za čuđenje — a baš u trenutku kada smo prilazili obodu šetališa i ugledali sibirsku panoramu i Tom — začuo se hor! Iza nas. Šta je to?

Pored spomenika, breza i šetališta (kako smo ubrzo saznali) memorijalni park uključuje i muziku posvećenu žrtvama Drugog svetskog rata koja se periodično emituje iz skrivenih zvučnika. Dok smo, tako užasno izmoreni posle noći truckanja u kombiju bez amortizera na relaciji Novosibirsk-Tomsk, sedeli na klupi, gledali pašnjake i tajgu i pijuckali kvas, hor je bio samo trešnja na torti. Nakon ovoga, u Tomks se moralo zaljubiti :)

Samo nekoliko sati do polaska autobusa nazad za Novosibirsk… pih! Bol u tabanima. Ređaju se utisci: (1) kafana Belgrad, restoran srpske i balkanske kuhinje, u kome su nas krajnje ravnodušno primili; (2) dugački bulevar, pomalo groteksna špalir-izložba fotografija zaslužnih građana; (3) Istorijski muzej Tomska, dosadne postavke i prelep pogled sa kule na vrhu; (4) interesantna statua-karikatura Čehova — neka vrsta male lokalne osvete zbog piščevih teških reči prema ovom gradu. Itd.

Blizu statue Lenjina, saborne crkve i teatra ukazalo se još jedno, dugačko, šetalište pored Toma — još jedno mesto na kome je linija Evropa-Sibir upadljiva. Da, sada je jasno: Tomsk je iščupan iz nekog brda daleko na zapadu, hiljade helikoptera su ga prenosile do Sibira i spustile ga u sred proređene tajge! :) Eh, da je samo više dana ostalo za ovde… žal i mahanje kroz prozor autobusa.

Pančevo, 13. Avgust 2008.

P.S. Album sa ove deonice puta.