Dva Minuta Pomračenja

Kada se ulazi u Pančevo, starim putem, sa obe strane druma se razmaknu krošnje velikih vrba i topola, iz Kubika, močvarnih jezeraca pored Tamiša, a naglo i odjednom, kao kada se zavese razmaknu pred scenom, i iznad reke se otkrije kontura grada. Kontura po kojoj ga i pamtim i zamišljam. Iz reke, levo, izvire nekoliko margićanskih kuća, u zelenišu, stari dimnjaci, krovovi u cik-cak, pa Gornjanska crkva, Preobraženska, sa širokom kupolom i visokim tornjem, par zgrada sa Koteža, dalje, a pravo ispred stari most i ulica Moše Pijade, dok su sa desne strane Crkva sa dva tornja, Uspenska, zatim Katolička, Župa Karla Boromejskog, pored Gimnazije, pa Crveni magacin, zgrade sa Sodare, slede ih veliki valjci silosa, i onda dole, šetalište, brdo, kandalaberi, i kej što uvire, desno, u reku.

Ova panorama je stajala preda mnom i dok sam po povratku iz Azije ulazio u Pančevo; bila je noć i sijali su kandalaberi i ja sam poželeo da povučem u sebi sličnu konturu i oivičim tek završeno putovanje u sećanju. I da vam napišem, to, kao pokušaj zaključka. Možda putovanja sliče gradovima.

Imao sam nekoliko takvih kontura, čini mi se. Sada, sećajući se, mogao bih najjednostavnije — da nabrajam utiske. Nabacano. Samovar u plackartniju, recimo, iz kojega se vrijuća voda sipa u šolju i nastaje čaj-napitak i osećanje sjedinjavanja, plutajuće osećanje uživanja u liniji horizonta kojoj se voz približava, neprekidno, a nikada je ne stigne. Ili: Mario i ja sedimo u kolima nepoznatog žgoljavog Mongola tražeći prodavnicu foto-aparata po periferiji Ulan Batora, u čiji smo auto upali eto-tako, podigli smo ruku, on je stao, tako to tamo ide, talasi otopljene prašine zapljuskuju stakla, a ja se pitam gde sam ja to, i zašto, i šta ja to, kog vraga, radim oko osam hiljada kilometara daleko od kuće, i onda me potpuno iznenada preplavi čudan i kratak osećaj prijatnosti. Ili: vruće čelo, 38ºC, i kijanje u trpezariji Nikite Benčarova na Bajkalu; sedim savijenih leđa i bolestan, i tako gledam viseću ceduljicu — Pitome ptice pevaju o slobodi, divlje ptice (aaapp-ćiha!) lete — koju je tu postavio neko od bezbrojnih pustolovnih turista, i smejem se ironičnoj situaciji sa ceduljom i sobom, i onda se malo zagrcnem i kao da se osetim bolje. Ili: ulična izložba dečijih crteža u Novosibirsku, pišu ime i godine, ređaju se remek-delca, sjajna! — osam, trinaest, šest, deset godina, i onda dolazi vrhunac — tri, tri godine, i tri crvene bubamare, tako žive i jasne, kao priroda, svaka čast! Ili… ne, ne, ipak, ne. Rasplinuto je ovo previše.

Mogao bih i drugačije. Da vam, kao zaključak, pokažem smešnu dečiju pesmicu koju sam napisao za Jelenu u jednom dokonom času na trans-sibirskoj magistrali; pesmicu o anagramski povezanim sestrama — brezi i zebri:

Sred sibirske pruge duge,
Pored kuće ruskog kneza,
Crno-bele su se srele
Zebrica i breza.

Breza reče: Dobro veče,
Sestro moja s noge četri,
U Sibiru, ti, na miru,
Živećeš dok viju vetri.

A zebra će: U kolače
Da uviješ ove stepe,
Ne b me sila preselila
Iz Afrike lepe.

Breza doda: Istog roda,
Prugastoga, obe jesmo,
Pa što onda, bez povoda,
Odbijaš me besno?

Dok će zebra: Boju srebra
Tvojih pruga sneg ti tvori,
A moja je bela boja
Od Sunca što gori.

Ali, neću vam je napisati. Stidim se.

Mogao bih i nešto treće, da pomislim na sve osobe sa kojima su nam se putevi usput ukrstili. I putnike i meštane. Danil, Aleksandar, Tanja, Aljoša. Nastja, Saša i Tima. Kuče pored vagona. Najl i Marijana. Kondukter u vozu do Mongolije. Kana i Riđi konj. Alan i Ela. Šamanka. Predrag Danilović. Julija, Dugl, Den, Leri, Jana, Lukaš, Vilijam, Rajan, Marko. Šeron. Marija, njena mama i njen tata. I, naravno, sve provodnice i šoferi i kondukteri i ptice i omuli i komarci i borovi i jedna devojčica koja se igrala sa sibirskim haskijima u Hužiru. Da pomislim na sve njih. Neki će nam ostati prijatelji. To je vredno. Ali, nije zaključak.

A da budem, za promenu, praktičan i sumiram činjenice? Cena karte od Moskve do Irkutska, u jednom pravcu, četiri dana, oko 90 evra. Vremena potrebno od Irkutska do Ulan Batora, vozom, dan i po. Noć u mongolskom hostelu, oko 5 evra. Sat vremena u mongolskom internet kafeu, 0.8 evra. Disk sa mongolskim turbofolkerima, 1 evro. Prevoz u slučajnom automobilu s kraja na kraj grada, puna dijagonala, 1.5 evra. Standardna jahaća tura mongolskim stepama, 3 evra. Slobodno galopiranje mongolskim stepama, neprocenjivo. Vremena potrebno od autobuske do željezničke stanice u Irkutsku, hodajući brzo, 1 čas 15 min. Dan punog pansiona u hostelu Nikite Benčarova, nešto ispod 20 evra. Temperatura vode u Bajkalu, oko 5ºC (u Velikom moru), odn. 10ºC (u Malom moru). Trajanje gripa pod uticajem mongolskog virusa, 1-10 dana. Sibirska klima, intenzivno promenljiva. Optimalni broj šah-partija u vozu po danu, 10. Broj Nenadovih vlasi kose na početku puta, oko 100.000. Broj Nenadovih vlasi kose po povratku, oko 30.000. Trajanje potpunog pomračenja Sunca, 2 min i 20 sec. Cena lutke-babuške srednje veličine sa likom Putina i Medvedeva zajedno, u Moskvi, oko 30 evra… Tja… ne vredi.

Mogao bih, eto — ovo je baš očekivano — da govorim i o tome koliko i kako nas je put promenio. To je tek teško obuhvatiti. Ako bih se usudio da pokušam, išlo bi ovako: osećam se prošireno, širih vidika, sigurniji sam u sebe po pitanju daljih poduhvata koji bi se mogli okarakterisati kao sumanuti i vrtoglavi, jer ovaj nam je, nekako, bio manje sumanut i vrtoglav no što smo očekivali. Sigurniji sam u lakoću, otvorene staze, u ljubav prema rodnom gradu, u sreću koja čeka optimiste, u znoj, solidarnost putnika, nekonformizam, u čaše meda koje se ispijaju samo uz čaše žuči, u horizonte, u prirodu. U stranputice. Sigurniji sam u prijateljstvo, u ono što ćuti u meni kada Mario i Nenad ćute i raduje se kada se oni raduju, isto toliko se raduje; u ono prijateljstvo, duboko i pravo, koje je davno postalo za ceo život a sada se samo okamenilo, u mukama i lutanjima i prašini, i kao da nisam više jedinac. A iznad svega — sigurniji sam u ljude, u dobro u svim ljudima, jer videli smo divne, predivne ljude i vredi se boriti za ovaj svet, kako god to zvučalo sad, i biti dobar i nesebičan i plemenit, jer koliko god daleko da odemo, ljudi se smeju jednako, istim mišićima lica, i ako im se nasmejemo iskreno, pa ni reč ne razumeli, oni će se nama nasmejati iskreno.

Ali, odustaću, pak, i od ovih reči i bataliću zaključak. Evo o čemu se radi. Pre nekoliko dana, a dve nedelje po povratku, prijatelj i ja šetamo Kalemegdanom, pričamo o putovanju, prepričavam doživljaje… a on me, naprečac, zaustavi i opomene. Iskoristio si sada, kaže, istu rečenicu kao u blogu. Kažem — kada svedemo utiske na reči, pamtimo reči. A svako je putovanje celina svih oseta i osećaja, mirisa i bolova, znojenja i straha, u svoj svojoj ogromnosti; crtanjem jedne jednostavne konture brišemo čitave slike. Poente su precenjene.

Zato će ovaj post zapravo govoriti o doživljaju koji sam imao prekjuče, daleko po povratku sa putovanja, a blizu moje kuće.

Pošao sam biciklom u predvečerje onim putem Pančevo-Beograd, onim iz prvog pasusa, što ide kroz Kubike, ali obrnutim smerom, ka Beogradu, pa mi je iza leđa ostala opisana pančevačka kontura. Čim sam izašao iz Kubika skrenuo sam levo, na veliki dam, nasip što čuva drum od Dunava, i tako se proteže duž celog puta, skroz od Pančeva do Beograda. Po prvi put u životu. Ja, inače, veoma volim da vrludam po selima i puteljcima i šumarcima oko grada i istražujem tako često koješta, ali, eto, ispalo je da sam ovaj dam propustio.

I dok je trava škripala u žbicama mog bicikla, čula su mi upoznavala čitav jedan novi svet! Sa desne strane nasipa su se smenjivale šume, visoke i na momente guste, pa kućice, dvorišta, one stare metalne pumpe za vodu, pa opet šume, proplanci, poneki nasmejani ljudi koji su došli da prošetaju pse ili decu, a skroz na nebu — veliki balon. Sa leve strane — stara i osušena šuma močvarnog rastinja, nakostrešena i tamna i lepa, koja viri iz tepiha savršene smaragdnozelene žabokrečine; a daleko kroz stare krošnje providio se Beograd, Višnjička banja i sav taj kraj, soliteri i kuće. Levi deo nasipa je drugim delom puta u betonu, pa sam skrenuo malo i vozio po tom kosom drumu, pod uglom, i u cik-cak izbegavao korov i granje. Nekoliko koza umalo da mi zakači gume. A ispred — ostrva spuštene magle, kroz koja se projuri, a dok ste unutra ne vidite maglu, a želeli biste da je vidite, pa usporite, a opet ne vidite maglu, te ipak produžite sve dok se iza vas, kad se okrenete, opet ne ukaže bledo-beli oblak. A još dalje ispred, crveno sunce se lepilo za horizont. I sve je bilo tu što mi treba.

A za svo to vreme dobro sam znao da je autoput Pančevo-Beograd na samo sto-dvesta metara desno, iza šuma i kućica i proplanaka, tako blizu, taj užasno dosadni i ružni put kojim skoro svakoga dana putujem u prestonicu i znam mu napamet svaki stub od bilborda, i koji je jedno od sigurnih oružja protiv nostalgije koje ću imati kada/ako se jednom budem odselio negde daleko. Sto-dvesta metara. A pojma nisam imao.

Stranputice, eto, hvala vam! Dale ste mi više od svih utabanih puteva. I hvala vam svima koji ste, tako, zalutali na naš blog. Možda iz istog hira. Čućemo se mi još, obećavam.

Pančevo, 30. Avgust 2008.