Dva Minuta Pomračenja

Ruska birokratija je nefunkcionalna i korumpirana. To smo imali priliku da iskusimo na svakom koraku. Po dolasku u Irkutsk trebalo je prvo da podignemo vozne karte do Ulan-Udea koje smo kupili preko Interneta jos pre mesec i po dana. Dolazimo do prvih saltera koje vidimo na zeleznickoj stanici. Jedna zena samo odmahuje rukom. Ova na salteru pored melje tako brzo da je ja (koji inace malo razumem ruski) nista nisam razumeo. Osim da je pokazivala rukom na susednu salu. Tamo jedan salter koji ne radi. U hodniku izmedju sala nekakav salter koji radi i na kojem pise “Nacelnik stanice”, i na kojem je Mario kupio cetkicu za zube koju je inace zaboravio poneti (!!!). Oni nas salju na sprat stanice. Tamo opet neki salteri. Kazu nam “ovde je izdavanje karata 100 rubalja. Dole je besplatno. Idite dole.”. Mi opet pokusamo dole i opet samo odmahivanja rukom. Vratimo se gore i kazemo da dole nece. A oni “izadjite na ulicu i idite skroz do kraja zgrade. Tamo hoce.”. Ucinimo tako. Na kraju zgrade opet neka prostorija sa salterima. Tamo opet odmahuju rukom i upucuju nas u susednu salu. Tamo opet neki salteri. Ovaj put sa dugackim redovima ispred njih. Sto se pokazalo kao dobar znak. Napokon smo imali nase karte. :-) Do Ulan-Udea.

Ali u toku dana u Irkutsku smo se predomislili. Odlucili smo da preskocimo Ulan-Ude i da idemo direktno u Ulan Bator. U vozu smo imali jako zanimljivog, nasmejanog i ljubaznog konduktera Nikolaja. Takav je bio prema celom vozu ali prema nama je bio jos ljubazniji. Zvao nas je “Braca Srbi” a za Marija je rekao da je isti Kostunica. O kako je samo u pravu! :-p Pitali smo ga da li postoji mogucnost da doplatimo karte i da idemo do Ulan Batora. Rekao je da ce pitati nacelnika voza. I ispostavilo se da postoji. Rekao je da nacelnik zove nekoga da dodje kod njega u cetvrti vagon. Kako ja najbolje znam ruski od nas trojice, ja sam otisao. Kad imam sta videti. Nacelnik, go do pojasa, sedi u maloj prostoriji punoj duvanskog dima. Na stolu pepeljara puna opusaka, pena za brijanje i prljavi brijac. Povuce se malo u kraj i kaze mi da sednem pored njega. Ja sam pomislio kako samo jos fali da pocne otkopcavati slic ali srecom to se nije desilo. :-p Objasnim mu sta hocemo sa mojim hendikepiranim ruskim. Dok sam mu to objasnjavao, on je nekoliko puta iz sveg glasa vikao “Andrej!!!”, ali Andreja nije bilo. Podsetio me je na Mr. Bernsa iz Simpsona kad je telefonom zvao Smittersa tako sto je pritiskao dirke “s”, “m”, “i”, “t”, “t”, “e”, “r”, “s” kad se javio Moe. :-D Na kraju mi je rekao kako svako od nas treba da mu plati 2000 rubalja (sto se pokazalo kao vrlo paprena cena). Ja nisam najbolje razumeo ovaj KLJUCNI deo pa sam pitao ponovo da li treba da platimo njemu ili na salteru stanice u Ulan-Udeu. On je odgovorio “Meni.”. :-D Jos sam ga otpratio do susednog vagona gde smo nasli tog Andreja koji je gledao moj pasos i “potvrdio” kako je moja mongolska viza u redu. Nacelnik je na to dodao da ako budemo imali neprijatnosti na granici da zovemo njega.

Vracao sam se u nas vagon koji je bio na drugom kraju dugackog voza nadajuci se da vise nikad necu videti tog korumpiranog i do pojasa golog nacelnika. Ali moja su nadanja bila uzalud. Kondukter Nikolaj me je pitao sta kaze nacelnik, ja sam odgovorio kako kaze da moze, on je pitao “Money?” i pokazao prstima kako se ono pokazuje za novac, ja sam rekao kako sam platio, on je pitao u kojem vagonu cemo nastaviti put, na sta sam ja rekao da nisam pitao. Poslao me je opet kod nacelnika da pitam. Ispostavilo se da nas put bez karata nastavljamo u istom vagonu ali ne na istim mestima zato sto su bila rezervisana za putnike koji su usli u Ulan-Udeu.

Opet sam se ponadao da nacelnika vidim poslednji put ali moja su nadanja opet bila uzaludna. Neprijatnosti na granici ako se to tako moze nazvati. :-D Nakon sto su pokupili pasose citavog voza, dva mongolska granicara vratila su se sa nasa tri pasosa i pitali “Gde su vase mongolske vize?”. Ja sam im pokazao nase poslovne vize koje nam je izdao MUP Srbije po nekom bajatom ugovoru iz 80ih godina koji je Jugoslavija potpisala sa Mongolijom i koje, uzgred receno, izgledaju kao najjeftiniji falsifikati. Njihova reakcija na to bila je ovakva.

Ali doslovno! :-D Uros i ja smo im pokusali objasniti taj ugovor izmedju Jugoslavije i Mongolije ali oni nisu mogli prestati da se smeju. Kroz smeh su nam rekli da sacekamo, da ce jos proveriti. Ja sam u medjuvremenu rekao Nikolaju da zove nacelnika voza, koji je uskoro i dosao. Objasnio sam mu za “neprijatnosti” sa vizom. Nikolaj nam je rekao kako su granicari zvali nekoga (u ponoc po mongolskom vremenu) i kako su im potvrdili da su vize OK. Sto se uskoro pokazalo istinitim. Dok smo Uros, Mario i ja raspravljali da li smo spremni da ih podmitimo da nas puste u Mongoliju i kakvim signalima cinovnici odaju da su spremni da prihvate mito, jedna granicarka nam je donela pasose sa mongolskim pecatima. Olaksanje. Usli smo u Mongoliju. Bez voznih karata i sa vizama na koje su se mongolski granicari grohotom smejali.

Ulan Bator, 25. Juli 2008.

P.S. Album sa ove deonice puta.